Osećam se kao garsonjera

Toliko su me puta izdali, da se sada osećam kao garsonjera!

Jedi šta god želiš, a ako se ljudi budu smejali tvojoj kilaži, pojedi i njih!

• Pa dobro Rado, da li je moguće da si toliko gluva? • Ma ko glup bre, kretenu?

Kaže otac kćerki za njen osamenaesti rođendan: • Evo ćero, uzmi cigaretu, sad imaš 18 godina sedi malo da popričamo, ne moraš da se kriješ više. A kćerka mu odgovara: • Hvala ćale, ali ostavila sam pušenje posle drugog abortusa, ne prija mi više ...

Devojka ostavlja verenika: • Stvarno ne mogu više biti verena za takvu stipsu! Evo ti tvoj prsten! • A gde je kutijica?

Učiteljica pita: • Deco, ko zna da mi objasni kako funkcioniše država? Javlja se Perica: • Država je kao prekookeanski brod. Kapetan je predsednik Vlade, a posada su ministri i oni vode taj brod kroz talase i oluje i sve druge nedaće ... Učiteljica dobacuje: • A narod? Perica odgovara: • Pa putnici su narod! Učiteljica nastavlja: • A šta rade putnici? A Perica će kao iz topa: • Pa povraćaju!

Vozi se tip motorom, i slučajno spiči vrapca u letu. Bilo mu je žao, stao je i video da je vrabac još živ. Ponese ga kući i stavi u kavez sa malo vode i hleba. Par sati kasnije, kad se vrabac probudio, pogledao je oko sebe i počeo je da razmišlja: • Rešetke, hleb, voda, ... ubio sam motociklistu!

Došla televizijska ekipa iz Redakcije školskog programa u neko selo u unutrašnjosti da snimi prilog o tipičnom radnom danu našeg seljaka. Montiraju oni svu opremu i daju reč seljaku. Seljak poče da priča: • Ustanem ti ja tako oko pola pet izjutra, drmnem jednu - dve rakijice i isteram ovce na ispašu. Dok one pasu, ja ubijem još jedno četiri - pet rakijica. Onda posle ispaše, kad ih vratim kući, uzmem ... Reditelj viknu: • Seci! Seci! Pa, jeste li vi normalni? Ovo je školska emisija, to će da gledaju deca. Lepo vi kažite kako čitate knjige, pričajte o kulturi. Idemo ponovo, da probamo. Seljak kaže: • Ustanem ti ja tako oko pola pet izjutra, pročitam knjigu - dve, pa onda isteram ovce na ispašu. Dok ovce pasu, ja ti se lepo sit načitam. Onda posle ispaše, kad ih vratim kući, pred ručak, onako na brzaka, prelistam dve - tri knjige. Uz ručak mnogo volim da čitam. Obično uzmem neku deblju knjigu da posle ručka mogu da se lepo uspavam. Kad ustanem, dođe komšija Pera i mi tu pročitamo još jedno tri - četiri knjige pre nego što siđemo u selo. Uveče se celo selo skuplja u biblioteci. Tu svi čitamo i komentarišemo šta je ko pročitao. Oko deset sati bibliotekarka Desa obično svita fajront, jer smo pročitali sve knjige. Tada se svi preselimo kod komšije Mike. On ima štampariju.

Razgovaraju dva 70-godišnjaka. Žali se jedan: • Ja sam izlapeo skroz, sve zaboravljam, gde sam šta ostavio ... šta sam radio ... Drugi će: • Ja sve znam, dao mi doktor lekove i meni je odlično! • Koje lekove? Kako se zovu? • Joj, kako se zvaše, ono cveće ... Ono što se nosi na slavu? • Šta, ljiljani? • Ma nije, ono što se nosi i na groblje ... • Karanfili? • Ma jok bre ... Lepo cveće, ima raznih boja ... lepo miriše ... ima trnje ... • Ruže? • A, da!, Ružo ..., kako mi se zove onaj lek što mi dao doktor?!

Poslao policajac ženu i dete na more, a on će da im se pridruži nekoliko dana kasnije. Kada je konačno došao, odmah navali na ženu, a ona kaže: • Da li si ti normalan, pa dete je još uvek budno! • Dobro – kaže policajac – idemo na plažu. Noć je, tamo nema nikoga. Žena pristane i odu oni na plažu. Policajac opet navali, ali tek što je počeo, čuje glas: • Ej, šta radite vas dvoje? Policajac pogleda i vidi svog kolegu. • Znaš, kolega, bio sam dva meseca na terenu. Nije to lako, moram malo da se opustim. • Dobro, kolega, ajde, ... tebe prvi put vidim, ali ovu ispod tebe privodim već treći put!

Milojku je rođendan i Smiljana ga pita šta bi želeo kao poklon. Milojko će: • Pušku. • Ne, puška nikako! • Ipak, ja bih pušku ... • Rekla sam ti, Milojko, puška NE! • Ali ja bih pušku. • Poslušaj me i odaberi nešto drugo! • Ipak, ja želim pušku. • Rekla sam ti, puška nikako! Pa, jebote - ko ovde odlučuje, a?! • Ti. Ali, kad bih imao pušku ...