Kako su ti jaja vrela

Tri žene stalno zajedno piju kafu u firmi i časkaju u vreme pauze. • Zamislite, - reče jedna od njih, - pipnem ja jutros jaja mome Miši, a ona hladna kao led. Sutradan druga kaže: • Proverila sam, i mome Milanu su isto ledena jaja. Baš je to čudno! Sledećeg dana nema one treće žene. Ona se pojavi tek posle pet - šest dana sa vidljivim modricama i šljivama ispod očiju. • Pa gde si ti ? - pitaju je. • .... i ja pipnuh jaja mome Milisavu, a ona vrela! - pitam ga ja - A, kako to da su tebi vrela, a Miši i Milanu su jaja hladna ... bolje da sam ćutala!?

• Tajo, tajo, dođi brzo neko je umro. • Sine vidiš da igram poker, tako da prvo reci ko je umro i gde, pa da razmislim. • Ne znam tajo, ali mama kaže da je bolje da dođeš odmah. • Mama kaže, a? A plače li majka? • Ne. • Kuku, neko mi je moj umro.

Devojka ostavlja verenika: • Stvarno ne mogu više biti verena za takvu stipsu! Evo ti tvoj prsten! • A gde je kutijica?

Dolazi muž kasno kući, sav raščupan i umrljan ružem i puderom. Pita ga žena, sumnjičavim glasom: • I, šta se desilo? • Nećeš verovati, potukao sam se sa klovnom ...

• Tata, izlazim sa prijateljima. • Ne ideš ti nigde dok ne skineš tu mini suknju! • Ma daaaaj! Šta onda da obučem? • Bilo šta drugo, Miloše!

Prati majka sina Crnogorca u Ameriku. Rida, plače ... Drugi sin je teši: • Što plačeš, majko, pa ne ide za Beograd, vratiće se.

Došao Mujo, keramičar, u javnu kuću. Izabere jednu crnkinju, crnu ko ponoć. Odu u sobu i kaže Mujo: • Naguzi se. Ona se naguzi. Mujo gleda, gleda ... i kaže: • Dobro je, možeš se obući, gledao sam samo kako roze fugna ide na crnu pločicu.

Šta penzioner nosi u gaćama? • Minuli rad i dva svedoka.

Sedi Mujo u fotelji pred televizorom, pije pivo i gleda film, zamisli se, pa pozove Fatu. • Fato, nešto me muči – šta će biti sutra ako ja umrem? • Subota, moj Mujo, subota ...

Lutaju Marko i Mario pustinjom, već na izmaku snaga, gladni i žedni, ugledaše usred pustinje džamiju. Kaže Marko: • Hajde da potražimo nešto za jelo i piće, ne mogu više, umrećemo? Mario odgovara: • Može, ali predstavićemo se kao Muslimani. Marko se brecnu: • Neću ja vala, pa kad bi umro od gladi i od žeđi. Mario će ravnodušno: • Ti kako hočeš, a ja sam od sada Muhamed. Ulaze oni u džamiju, a tamo sedi neki čovek ... • Zdravo, ja sam Muhamed, a ovo je moj prijatelj Marko. Zanima nas možemo li dobiti hrane i pića, iscrpljeni smo? Tada ih pogleda taj čovek i zovnu nekog svog ahbaba što je sedeo u dnu džamije i reče mu: • Donesi Marku da jede i pije šta želi, a ti Muhamede, brate, znaš da je Ramazan ...

Kaže jedna komšinica drugoj: • Komšinice, može li oklagija na pola sata? A, ova će: • Ne može, ... i ja čekam muža!