Da li je ova stolica slobodna?

U parku iza žbuna, dok je čovek u žurbi zakopčavao pantalone i trudio se da što pre napusti mesto, kulturna muva pita drugu muvu: • Izvinite, da li je ova stolica slobodna?

Po povratku iz banje, žena je radosno radosno pričala mužu kako se provela i počela da ga ljubi: • Oh, mili, kako sam te se zaželela - šaputala mu je. • Pa, kako si putovala? - pita on nežno. • Odlično. A kako si se ti snalazio bez mene? Kako posao? • Ide ... ide ... Nego, da čujem, jesi li mi bila verna? • Oh, kakvo pitanje ... pa kao i ti meni. • Dobro, dobro - progunđa on - Hajdemo kući. Ovo ti je poslednji put da si išla sama u banju.

• Tata, kad sam bio mali, sećam se da kada se ti i mama posvađate uveče, lete tanjiri, šerpe, ... a ujutru oboje cvrkućete. Sad po 3 mesece ne progovarate ni reč posle svađe? • E sine, pre neku godinu, obesio se onaj što nas je mirio ...

Dobio Lala na lutriji tri miliona eura. Sav veseo ulazi u kuću i na sav glas viknu Sosi: • Soso, pakuj se! • A gde ćemo? - upita ona. • Ja ne idem nikuda!

Posle tuče na jednoj svadbi, morala je da interveniše i policija. Skupljanje izjava je u toku ...: • Pa tako ja zamolim mladu za ples. Otplešemo jedan, muzika svira dalje i mi nastavimo. Otplešemo drugi ples, muzika dalje svira i mi opet nastavimo. Pa onda treći ... • Dobro, skrati malo. Koliko plesova ste otplesali? • Tako negde, posle petog plesa ustane mladoženja, zatrči se do nas i šutne svom snagom svoju mladu među noge. • Auuu. Pa to je sigurno bolelo. • Bolelo, bolelo, nego šta. Sve prste na desnoj ruci mi je polomio, ... mater mu blesavu.

Lutaju Marko i Mario pustinjom, već na izmaku snaga, gladni i žedni, ugledaše usred pustinje džamiju. Kaže Marko: • Hajde da potražimo nešto za jelo i piće, ne mogu više, umrećemo? Mario odgovara: • Može, ali predstavićemo se kao Muslimani. Marko se brecnu: • Neću ja vala, pa kad bi umro od gladi i od žeđi. Mario će ravnodušno: • Ti kako hočeš, a ja sam od sada Muhamed. Ulaze oni u džamiju, a tamo sedi neki čovek ... • Zdravo, ja sam Muhamed, a ovo je moj prijatelj Marko. Zanima nas možemo li dobiti hrane i pića, iscrpljeni smo? Tada ih pogleda taj čovek i zovnu nekog svog ahbaba što je sedeo u dnu džamije i reče mu: • Donesi Marku da jede i pije šta želi, a ti Muhamede, brate, znaš da je Ramazan ...

Kao mali, bojao sam se mraka. Sada, kada vidim račun za struju, bojim se svetla.

Muž programer se vraća kući u zoru. Žena ga dočekuje: • Gde si bio cele noći?! Priznaj! • Znaš draga, jučerašnji sastanak se odužio, pa je našoj novoj sekretarici otišao i poslednji autobus. Zamolila me da je odbacim do kuće, i ja sam to i uradio. Onda sam pred njenom kućom video da je ispustila zadnja leva guma na autu, pa sam promenio točak. Sekretarica me je ljubazno pozvala u svoj stan da operem ruke, i usput mi je skuvala čaj sa rumom, pošto sam se smrzao menjajući točak ... Kad sam hteo da krenem kući, video sam da policija u njenoj ulici zaustavlja sva vozila i proverava vozače 'balonom'. Pričekao sam da odu, zbog ruma u čaju, ali njima to nije padalo na pamet. Onda je sekretarica predložila da prespavam kod nje ... i eto ... • Ne laži, barabo! Znam da si opet cele noći sedeo u kancelariji i buljio u kompjuter!

Pošto je utovario sav Papin prtljag u auto, šofer primeti da Papa stoji napolju. • Oprostite, Vaša Svetosti, hoćete li ući, pa da krenemo? • Da, ali meni u Vatikanu nikad ne dopuštaju da vozim, danas kada odlazim u penziju, baš je dobra prilika. • Žao mi je, Vaša Svetosti, ali to ne bih smeo, izgubiću posao. Šta će biti ako se nešto desi? • Niko to neće saznati - odgovara Papa sa osmehom. Slegnuvši ramenima, šofer sede pozadi a Papa za volan. Ubrzo, šofer se gorko kaje, Jer Papa prelazi 150 na sat. • Sveti Oče, molim vas, usporite - jauče šofer, međutim Papa počinje da usporava tek kada se začuo zvuk sirene. Zaustavlja se, spušta staklo. Prilazi mu policajac, gleda ga, pozdravlja i vraća se svom motorciklu uzevši radio: • Halo šefe, zaustavio sam auto koji vozi 150 na sat. • Odlično! Kazni ga da se nauči pameti. • Ne ide šefe, ovo je vrlo važna osoba. • Tim bolje - kaže šef. • Dobro šefe, ali radi se zaista o vrlo, vrlo važnoj osobi. • Gradonačelnik? • Važniji. • Poslanik? • Važniji. • Predsednik vlade? • Ma, još važniji. • Dobro - kaže šef - pa ko je? • Ja mislim da je Bog. • Zašto misliš da je Bog? • Šefe, šofer mu je Papa!

Učiteljica pita Pericu: • Ko je bio Mocart? • Svestrana ličnost. On je komponovao muziku za Nokiju. Bio je poslastičar, izmislio je Mocart kugle, a voleo je i da se kladi.

Sretne Mujo Hasu kako sedi u kolima, pita ga: • Šta radiš? • Evo, učim da vozim u rikverc. • Aha, ... samo napred!