VICOTEKA

Došao Švaba u Beograd i traži Partizansku ulicu. Zaustavi nekog prolaznika i upita ga:
• Sagen Sie mir bitte, wo ist die Banditen Strasse?

• Dobro, kako ste pretpostavili da je privedeni bio pijan, - pita sudija policajca.
• Stajao je na sredini puta.
• I što je tu sumnjivo?
• Pokušavao je da podigne belu liniju ...

Idu dve dlake ulicom. Jednu pregazi auto, a druga kaže:
• Uh, za dlaku.

Srbija, 2029. godina, lektira za Osnovnu školu:
• Sabrana dela Kije Kockar
• Luna Đogani s` one strane ogledala
• Doživljaji Zmaja od Šipova
• Život i delo Željka Mitrovića
• Istorija Zadruge
• Razvojni put Jelene Karleuše
• Put u svetlu budućnost, od Marša na Drinu do Parade ponosa

U vojsci bio neki vojnk kojeg niko nije mogo da zezne. Čuo za njega i kapetan pa kaže:
• Ja ću njemu da pokažem!
Sutradan ga zovne u kancelariju i ovaj dođe. Kapetan mu reče:
• Vojniče, imam posao za tebe.
Ustane kapetan, okrene se, naguzi i prdne kolko god je mogao, pa reče vojniku:
• Uzmi ovo, odnesi na poštu i pošalji na ovu adresu.
Vojnik ga samo pogleda, salutira i ode. Nakon 15 minuta on se vraća kapetanu, okrene se, skine pantalone, prdne i kaže:
• Gospodine kapetane, pošta je zatvorena, vraćam Vam pošiljku nazad!

Zašto nisu kremirali Đinđića?
• Zato što bi ga Čeda ušmrkao.

Doktori u viziti. Prolazeći pored kreveta jednog starijeg pacijenta, glavni doktor upita nadležnu sestru:
• Kako nam je danas deda Đuro?
• Bolje, jutros je progovorio - odgovori ona.
• Šta je rekao?
• Rekao je da mu nije dobro!

Baka i deda gledaju TV:
• Bože, Bože, eto gde smo stigli, nema više srama. Vidi, puštaju porno filmove na televiziji! – rezignirano će baka.
Na to deda ustaje sa sofe, stavlja naočare i prilazi bliže ekranu:
• Ma, nije. To samo jedan bradonja jede bananu.

Otišao haker u mesaru i traži 200 grama salame. Mesar pita:
• Da narežem?
• Ma ne, prebaci na fleš.

Sećam se koga sam oženio. Sećam se kako sam se oženio. Sećam se gde sam se oženio. Sećam se čak i kada sam se oženio. Ali, ubijte me, ipak ne mogu da se setim zašto sam se oženio?!

Lutaju Marko i Mario pustinjom, već na izmaku snaga, gladni i žedni, ugledaše usred pustinje džamiju. Kaže Marko:
• Hajde da potražimo nešto za jelo i piće, ne mogu više, umrećemo?
Mario odgovara:
• Može, ali predstavićemo se kao Muslimani.
Marko se brecnu:
• Neću ja vala, pa kad bi umro od gladi i od žeđi.
Mario će ravnodušno:
• Ti kako hočeš, a ja sam od sada Muhamed.
Ulaze oni u džamiju, a tamo sedi neki čovek ...
• Zdravo, ja sam Muhamed, a ovo je moj prijatelj Marko. Zanima nas možemo li dobiti hrane i pića, iscrpljeni smo?
Tada ih pogleda taj čovek i zovnu nekog svog ahbaba što je sedeo u dnu džamije i reče mu:
• Donesi Marku da jede i pije šta želi, a ti Muhamede, brate, znaš da je Ramazan ...