Samo jedan po jedan

Sretnu se dva pijanca: • Mogu li proći između Vas dvojice? • Svakako, ali samo jedan po jedan.

Psihijatar: • Recite mi, kada su počele vaše traume? Pacijent: • Paaa, kad smo u vrtiću pevali "Sad se vidi, sad se zna, ko se kome dopada!" a slinavi Mitar pokazao prstom na mene ...

Kaže žena mužu: • Srećo, moram nešto da ti kažem. Znam da se brak zasniva na poverenju i zato sam odlučila da ti priznam da uopšte ne razlikujem boje. • U redu je, dušo, i ja sam već mislio da ti priznam da sam crnac.

Koji auto možeš da voziš 120 km/h po neasfaltiranom putu? • Službeni.

Nakon godinu dana braka žena kaže svom suprugu: • Znaš, bila sam mnogo glupa kada sam se za tebe udala. A muž će na to: • Da, znam draga, ali bio sam ludo zaljubljen i nisam na vreme primetio.

Jave Milašinu da mu se porodila Zlatana i da je rodila sina. Milašin sav srećan stigne u porodilište, ali mu ništa nije bilo jasno kada je video tamnoputo dete pored Zlatane: • Šta je to, Zlatana? • Ete, vidiš, uvek sam ti govorila da ne gasiš svetlo!

Advokat upitno pogleda čoveka koji mu je rekao da hoće da se razvede od žene: • Zašto hoćete da se razvedete? • Zato što me je nazvala kretenom. • To nije dovoljan razlog za razvod. Ne mogu da prihvatim vaš slučaj. Čovek se, međutim, ne obeshrabri, već ode drugom advokatu i njemu ponovi istu priču. Ali, i taj odbije da prihvati slučaj smatrajući da reč kreten, iako zvuči kao teška uvreda, nije dovoljan razlog za razvod. Čovek se ni tada ne obeshrabri nego se nađe i u trećoj, pa i u četvrtoj advokatskoj kancelariji. • I ja, isto, mislim da reč kreten nije dovoljan razlog za razvod - reče mu i četvrti advokat - ali da čujemo priču do kraja ... • Evo šta je bilo. Pre neki dan vraćam se ja kući, otvaram vrata, ulazim u spavaću sobu i zamislite šta vidim: na sofi leži moja zena, a kraj nje nepoznat čovek, potpuno goli, ... ja zaprepašćen: Karolina - viknem - šta to radiš?! A ona meni na to mirno: Zar ne vidiš, kretenu?

Lepo je kada ti je pas prijatelj. Ružno je kada ti je prijatelj džukela.

Lutaju Marko i Mario pustinjom, već na izmaku snaga, gladni i žedni, ugledaše usred pustinje džamiju. Kaže Marko: • Hajde da potražimo nešto za jelo i piće, ne mogu više, umrećemo? Mario odgovara: • Može, ali predstavićemo se kao Muslimani. Marko se brecnu: • Neću ja vala, pa kad bi umro od gladi i od žeđi. Mario će ravnodušno: • Ti kako hočeš, a ja sam od sada Muhamed. Ulaze oni u džamiju, a tamo sedi neki čovek ... • Zdravo, ja sam Muhamed, a ovo je moj prijatelj Marko. Zanima nas možemo li dobiti hrane i pića, iscrpljeni smo? Tada ih pogleda taj čovek i zovnu nekog svog ahbaba što je sedeo u dnu džamije i reče mu: • Donesi Marku da jede i pije šta želi, a ti Muhamede, brate, znaš da je Ramazan ...

• Halo ... policija? Hoću da prijavim nestanak žene. • Opišite je. • Da je opišem? ... hm, ... u redu ... ali kad je nađete, nemojte da joj kažete kako sam je opisao jer ćete posle da tražite mene.

Žene, ako ovako nastavite, lep i uporan će početi da se jebu međusobno!