VICOTEKA

Plavuša se hvali prijateljicama:
• Moj sin ide na časove engleskog, nemačkog i algebre, ... sine dođi reci nešto na algebarskom ...

Pita učeljica:
• Deco, što kasnite na čas?
Perica će na to:
• Zato što je zvonilo pre nego što smo ušli.

Rešili lisica, magarac i vuk da otvore firmu. Kaže lisica:
• Ja sam lukava, ja ću otići u opštinu i srediću nam dozvolu za čas posla.
Ode lisica i vrati se sva pokunjena – nije uspela. Onda kaže vuk:
• Ja sam opasan i ljudi me se plaše, sada ću ja na brzinu da dobijem dozvolu.
Kad, eto vuka – podvio rep, ni on nije uspeo. Tada kaže magarac:
• Idem ja da probam.
Vrati se magarac posle pola sata sav srećan i vikne:
• Dobio sam dozvolu, dobio sam!
Lisica i vuk ga upitaju kako, kada oni nisu uspeli, a magarac ispriča:
• Odem ti ja u opštinu, pokucam na vrata i uđem, kad ono tamo sve moji školski drugovi.

Jedva čekam da mi deda da džeparac pa da budem svoj čovek!

Zašto crnac stavlja bele rukavice kad jede čokoladu?
• Da ne pojede prste.

Pita Perica komšiju:
• Komšo je l' ti krave puše?
Ovaj kaže:
•  Ne!
• E pa onda, ... gori ti štala!

Devojke me izbegavaju zato što sam ružan... sve dok ne saznaju kolika mi je plata. A onda me izbegavaju zato što sam ružan i siromašan!

Zašto su tri praseta pobegla od kuće?
• Zato što su im roditelji svinje!

• Tajo, tajo, dođi brzo neko je umro.
• Sine vidiš da igram poker, tako da prvo reci ko je umro i gde, pa da razmislim.
• Ne znam tajo, ali mama kaže da je bolje da dođeš odmah.
• Mama kaže, a? A plače li majka?
• Ne.
• Kuku, neko mi je moj umro.

Mama pita Pericu, pošto se vratio iz škole:
• Sine, ima li petica u školi?
Perica odgovara:
• Ima mama, ima, dobijaju deca ...

Ovo ti je prvi put. Dok ležeš, mišići ti se stežu. Odguruješ ga za trenutak, tražeći opravdanje, ali on se ne da pokolebati, dok ti sigurnim korakom prilazi. Pita te da li se plašiš, a ti hrabro potvrđuješ glavom.
On ima dosta iskustva, ali tebi je prvi put da se nečiji prst nađe na tom mestu. Kad je gurnuo prst jače, sva si se naježila, ali njegov siguran pogled te smiruje. Nežno te pogleda i kaže ti da se ne bojiš i da je to radio već mnogo puta. Negov hladan osmeh te na trenutak opusti i ti raširiš otvor, dajući mu više mesta za lakši ulazak. Nestrpljivo ga zamoliš da požuri, ali on iskusno odmerava pokrete, trudeći se da ti nanese sto manje bola. Dok pritiska sve jače i ide sve dublje, osećaš da ti tkivo popušta.
Bol ti razdrma telo i osetiš krv, ali on nastavlja, idući sve dalje i dalje. Pogleda te zabrinuto i pita te da li boli. Oči su ti pune suza, ali ti odmahuješ glavom, pokazujući mu da nastavi. Počinje da iskusno gura napred i nazad, ali ti je celo telo previše stegnuto da bi išta osetila.
Nakon nekoliko užasnih trenutaka, osećaš kako nesto kulja; kada ga napokon izvadi, ležeš opuštena, srećna što je sve gotovo. Gleda te i toplo se osmehuje. Kaže da si bila tvrdoglava, ali da je ipak to bilo lepo iskustvo.
Sa osmehom zahvaljuješ svom zubaru. Ipak, to ti je bio prvi put da vadiš zub.