VICOTEKA

• Vi mi veoma ličite na mog trećeg muža.
• Ozbiljno? A koliko puta ste se udavali?
• Dva puta.

Dolazi mali perica iz škole sa krvavim nosem a majka ga pita:
• Perice, zašto ti je krvav nos?
A Perica će na to:
• Jedan dečak me je ujeo za nos!
• Ijuuuu crni sine! Pa jesi li ga zapamtio?
• Naravno, imam njegovo uvo u džepu!

Stopira Mujo do Zenice, kad odjednom provala oblaka i velika oluja. Gusta kiša, jadni Mujo ne vidi ni prst pred okom, kad odjednom ugleda svetla nekog auta koji se približavao. Stane auto, Mujo bez pitanja uskoči u njega, a u autu nema nikoga. Polako auto opet krene, Mujo se čudi, kad ispred njih pojavi se krivina, pa Mujo poče da se moli i zapomaže od panike. Nije mogao ni da mrdne od straha, kad odjednom pojavi se ruka za volanom i poče da ga okreće. I tako par krivina.
Mujo više nije mogao da izdrži, nego iskoči iz auta, pa otrča do prvog grada i pravo u kafanu. Naruči Mujo rakiju i poče ljudima da priča šta mu se dogodilo. Vide ljudi da je Mujo sav uplašen, nije ni pijan, znači mora biti živa istina. Kad nakon pola sata u istu kafanu uđoše Huso i Haso, pa videvšu Muju reče Huso:
• Bolan Haso, eno ga onaj što nam je uskočio u auto dok smo ga mi gurali!

U bolnici, pored bolesničke postelje:
• Izvinite, koliko ste visoki?
• Tačno metar i sedamdeset i pet, doktore - jedva izgovori pacijent.
• Hvala, ... i ... samo, da znate, ... ja nisam doktor, već stolar!

Kaže najstarija časna sestra ostalim sestrama u manastiru:
• Kćeri moje, ako je neka od vas videla muški polni organ, neka se javi.
Jave se dve sestre:
• Mi smo ga videle, majko.
• Operite oči ovom svetom vodom i bićete oslobođene greha! – kaže im najstarija.
One tako urade i vrate se u grupu. Majka Marija nastavi:
• Sad, ako je neka od vas dodirnula rukom onu stvar, neka priđe i opere ruke, i biće slobodna od greha.
Javi se jedna sestra i počne da pere ruke, kad se iz grupe začuje neka druga:
• Ne prljaj tu vodu toliko, ja ću sad morati usta tu da ispiram!

Sedi mali Perica tužno, pa ga mama pita:
• Šta ti je, što si tužan?
• Kaznio me je tata zbog nečega što uopšte nisam uradio.
• A šta to nisi uradio?
• Domaći.

Ulazi Mujo u kuću i javlja se Fati:
• Ćao, Fato!
Ona pobesni:
• Samo to imaš da kažeš? Otišao si po hleb pre tri dana!
• Sranje! Hleb! Odmah se vraćam!

Prilikom posete psihijatrijskoj bolnici, nadobudni ministar pita direktora bolnice na osnovu čega odlučuju koga će primiti u bolnicu na lečenje.
• Vrlo jednostavno - odgovori direktor - stavimo pacijenta pred kadu punu vode i damo mu čajnu kašičicu, čašu i kantu i kažemo mu da isprazni kadu na najbrži način.
• Aha, pa to je glupo - kaže ministar osmehujući se ka ostalim članovima delegacije - vi ih pravite blesavim, pa onaj koji je normalan, počne da vodu vadi s kantom.
• Ne - reče direktor - onaj koji je normalan izvuče čep sa dna kade. Želite li sobu sa balkonom ili bez?

Žali se čovek prijatelju:
• Ukrali su mi sve kreditne kartice!
• I ... jesi li prijavio policiji?
• Nisam i neću!
• Zašto?
• Pa ovaj što mi ih je ukrao manje troši nego moja žena.

Sretnu se Mujo i Haso nakon deset godina:
• Ma gde si ti, kućo stara, nisam te video sto godina!
• Pa, evo me, putovao malo po svetu, bio tu i tamo, čak sam živeo dve godine u Londonu!
• London? Gde ti je to?
• To ti je grad u Engleskoj, jedno 2.000 kilometara od Sarajeva.
• U jebote, koja vukojebina!

Lutaju Marko i Mario pustinjom, već na izmaku snaga, gladni i žedni, ugledaše usred pustinje džamiju. Kaže Marko:
• Hajde da potražimo nešto za jelo i piće, ne mogu više, umrećemo?
Mario odgovara:
• Može, ali predstavićemo se kao Muslimani.
Marko se brecnu:
• Neću ja vala, pa kad bi umro od gladi i od žeđi.
Mario će ravnodušno:
• Ti kako hočeš, a ja sam od sada Muhamed.
Ulaze oni u džamiju, a tamo sedi neki čovek ...
• Zdravo, ja sam Muhamed, a ovo je moj prijatelj Marko. Zanima nas možemo li dobiti hrane i pića, iscrpljeni smo?
Tada ih pogleda taj čovek i zovnu nekog svog ahbaba što je sedeo u dnu džamije i reče mu:
• Donesi Marku da jede i pije šta želi, a ti Muhamede, brate, znaš da je Ramazan ...