Račun za struju

Jada se Mujo Fati: • Komšija Ibro me ubio od batina! • Pa što, crni Mujo? • Ljut je na mene jer mu kradem Internet. Šta li će tek biti kad mu stigne račun za struju?

Bila sam kod psihijatra. On je nacrtao ovce i rekao mi da ih čuvam dok se ne vrati, pa je izašao napolje. Ja sam nacrtala ogradu i otišla kući.

Ostavila me žena iz verskih razloga, ... verovala je da imam pare.

Idu dve palačinke putem. Jedna ide napred, a druga za njom. Prva palačinka kaže onoj drugoj: • Hajde, požuri malo! Ova joj odgovori: • Ne mogu, žuljaju me orasi!

Uhvatili Fatu trudovi. Pošto je bilo prekasno da je voze u bolnicu, zovu doktora da dođe kući. Stiže doktor sav zadihan i pita: • Gde je Fata? • Evo je u sobi - sav uzbuđen će Mujo. Doktor uđe u sobu i zatvori vrata. Nakon pet minuta ih otvori i vikne Muji: • Imate li kakav nož? Mujo sav pretrnu, al' šta će, ode po nož i da ga doktoru. Nakon pet minuta opet se otvaraju vrata: • Imate li možda kakvu polugu? - upita uznemireno doktor. Muji želudac u grlu, ali otrči i donese doktoru polugu. Za koji minut se ponovo pojavi doktor na vratima: • A da nemate možda sekiru? • Jao, čoveče, govori šta mi je sa Fatom! - povika Mujo uznemireno. • Ma bolan Mujo, Fata je dobro, samo ne mogu da otvorim torbu!

Posle nesreće u Černobilu, ćerka kaže mami: • Mama, mama, meni raste treća sisa. • Ma boli me đoka za to, ... sad imam većih problema: ocu ti kasni 15 dana – odgovori joj majka.

Zašto se patuljci stalno smeju dok igraju fudbal? • Zato što ih trava golica po jajima.

Molio bih nekoga iz Vrnjačke Banje da otključa moj katanac sa mosta. Hvala.

Kako se zove dečiji hor u Zemunu? • Kalibri

• Da li ti imaš auto? - upita Perica vaspitačicu u vrtiću. • Ne, nemam - odgovori vaspitačica. • Zašto? - znatiželjno će Perica. • Pa, ... zato što nemam novca da kupim auto! - tužno će vaspitačica. • To je zato što se po ceo dan igraš sa decom, a ne ideš da radiš i zaradiš pare, kao moja mama! - mudro zaključi Perica.

Lutaju Marko i Mario pustinjom, već na izmaku snaga, gladni i žedni, ugledaše usred pustinje džamiju. Kaže Marko: • Hajde da potražimo nešto za jelo i piće, ne mogu više, umrećemo? Mario odgovara: • Može, ali predstavićemo se kao Muslimani. Marko se brecnu: • Neću ja vala, pa kad bi umro od gladi i od žeđi. Mario će ravnodušno: • Ti kako hočeš, a ja sam od sada Muhamed. Ulaze oni u džamiju, a tamo sedi neki čovek ... • Zdravo, ja sam Muhamed, a ovo je moj prijatelj Marko. Zanima nas možemo li dobiti hrane i pića, iscrpljeni smo? Tada ih pogleda taj čovek i zovnu nekog svog ahbaba što je sedeo u dnu džamije i reče mu: • Donesi Marku da jede i pije šta želi, a ti Muhamede, brate, znaš da je Ramazan ...