Kad sam je cedio

Kupio Mujo mačku. Posle par dana na ulici sretne Hasu i započinju razgovor: • Š'a je bolan Mujo, što si tako žalostan? • Ma ćuti, crkla mi mačka. • Crkla? Kako, bolan, crkla? • Pa lepo, ja je kupao i ona crkla ... • E, bolan Mujaga, pa mora crć' kad si je kup'o! • Nije crkla kad sam je kupao ... • Nego? • Kad sam je cedio ...

Jebo državu u kojoj je krvni pritisak veći od penzije.

Prozvao nastavnik Pericu i pita ga: • Reci mi jednu poslovicu, Perice. • Bez alata nema zanata. • Bravo Perice, reci nam još jednu poslovicu. • Pametnom je i jedna dosta!

Lala se za par godina braka sa Sosom udebljao. Kad je prešao sto kilograma pošalje ga Sosa doktoru. Doktor ga pregleda od glave do pete i na kraju mu kaže: • E moj Lalo, ovako ćemo - moraš jesti 100g spanaća, dva tvrdo kuvana jajeta, čašu jogurta, 50g posnog sira i šnitu integralnog hleba. Lala kimne glavom i upita: • Dobro, doktore, samo mi recite da li to uzimam pre ili posle jela?

Na kasi, u nekoj trgovini: • Koliko treba da platimo? • 12.316,00 dinara. • Uh, možete li odbiti ono što je moja žena kupila? • Naravno, samo trenutak ... Vaš račun iznosi 132,00 dinara.

Razgovaraju dva oženjena muškarca srednjih godina: • Bože, što ovo vreme leti! • Bome, imaš pravo. Eto, dva puta kresneš ženu i prođe godina.

Mujo se jada Hasi: • Prodao sam ajfon ... • Prodao!? Pa, što tako brzo, ... tek si ga kupio ... ? • Ma pusti, prevarili su me, dali su mi korišćen, ... jabuka je bila zagrižena!

Ima toliko ljudi na svetu koji ovce nisu ni videli, ali ih ništa ne sprečava da se ponašaju kao čobani.

Došao Piroćanac u opštinu i pita da li može da promeni ženino ime. • Može. A zašto ona nije došla? – pitaju ga u opštini. • Preminula je pre pet godina i zato nije mogla da dođe. • A zašto bi joj ti sad menjao ime? • Pa hteo bih da kupim jedan polovan nadgrobni spomenik. Sve se na njemu slaže, izuzev imena ...

Šta je najgore što može da se desi slepom mišu dok spava? • Da dobije proliv.

Lutaju Marko i Mario pustinjom, već na izmaku snaga, gladni i žedni, ugledaše usred pustinje džamiju. Kaže Marko: • Hajde da potražimo nešto za jelo i piće, ne mogu više, umrećemo? Mario odgovara: • Može, ali predstavićemo se kao Muslimani. Marko se brecnu: • Neću ja vala, pa kad bi umro od gladi i od žeđi. Mario će ravnodušno: • Ti kako hočeš, a ja sam od sada Muhamed. Ulaze oni u džamiju, a tamo sedi neki čovek ... • Zdravo, ja sam Muhamed, a ovo je moj prijatelj Marko. Zanima nas možemo li dobiti hrane i pića, iscrpljeni smo? Tada ih pogleda taj čovek i zovnu nekog svog ahbaba što je sedeo u dnu džamije i reče mu: • Donesi Marku da jede i pije šta želi, a ti Muhamede, brate, znaš da je Ramazan ...