VICOTEKA

Idu Mujo i Haso na planinu. Mujo malo zamuckuje kad govori, pa, nakon 300 metara kaže:
• Ššaaa ...
Na to će Haso:
• Reći ćeš kad dođemo na vrh. Opet na 700 metara Mujo:
• Ššaaa ...
• Čekaj više, reći ćeš mi na vrhu! - nervozno će Haso.
Dođu oni na vrh planine i sad Haso pita Muju:
• Šta si hteo?
Mujo:
• Ššaaa ... ša ... šator smo zaboravili!
Vraćaju se oni dole i na 700 metara Mujo opet:
• Ššaaa ...
• More, reći ćeš kad siđemo - kaže Haso.
Opet Mujo na 300 metara:
• Ššaaa..
• Ama, jarane, sačekaj da siđemo!
Dođu oni dole i kaže Haso Muji:
• Šta si hteo?
Mujo:
• Ššaaa ... ša ... šalio sam se.

Fata dođe kod doktora i žali mu se:
• Doktore, imam velik' problem - svaki put kad Mujo svrši, zaurla k'o da mu kožu s leđa skidaju!
Doktor je zbunjeno pogleda:
• Pa, slušajte, men' to zvuči potpuno normalno ...
Fata nezadovoljno odmahnu:
• Jok, bolan, problem je u tome što me probudi svaki put!

Vratio se Mujo iz ludnice. Haso ga pita da mu objasni kako je popizdeo i dospeo u ludnicu.
• Bio ti ja kod komšinice Aide, kad eto ti njenog muža. Kaže mi ona: - Ajd' ti bolan, kroz prozor i drž' se za rub - Uradim ja tako al' njen muž pravo pa na prozor.
• Pa je l' si tada popizdeo?
• Ne. Uze on čekić pa poče tuć' po prstima.
• Pa je l' si tada popizdeo?
• Ne, ni tada. Zatim on uze šibicu i poče mi palit prste.
• Pa jesi li tad popizdeo?
• Ma, ne ni tada. Onda on uze nož i počne mi seći prst po prst.
• E, mora da si tad popizdeo?
• Ma ne, nisam ni tada.
• Pa kad si bolan popizdeo?
• Kad sam video da od mojih nogu do zemlje nema ni 20 santimetara.

Pričaju dve babe, kaže jedna:
• Znaš li da je Stanojka umrla u snu?
• Juuuuuu, al' će da se iznenadi kada se probudi!

• Tata, imam dečka!
• Koje je godište?
• Tata, godine nisu bitne!
• Znači, opet moje godište ...

Pita učiteljica Pericu:
• Perice, zašto rode putuju u Afriku?
A Perica odgovara:
• Da bi i crnke rađale decu!

• Dođi Haso, nešto važno da ti kažem!
• Reci Mujo, šta je?
• Angela Merkel dolazi u Sarajevo!
• Pa što to meni pričaš, bolan, Mujo? Nisam ti ja Gavrilo Princip!

Lutaju Marko i Mario pustinjom, već na izmaku snaga, gladni i žedni, ugledaše usred pustinje džamiju. Kaže Marko:
• Hajde da potražimo nešto za jelo i piće, ne mogu više, umrećemo?
Mario odgovara:
• Može, ali predstavićemo se kao Muslimani.
Marko se brecnu:
• Neću ja vala, pa kad bi umro od gladi i od žeđi.
Mario će ravnodušno:
• Ti kako hočeš, a ja sam od sada Muhamed.
Ulaze oni u džamiju, a tamo sedi neki čovek ...
• Zdravo, ja sam Muhamed, a ovo je moj prijatelj Marko. Zanima nas možemo li dobiti hrane i pića, iscrpljeni smo?
Tada ih pogleda taj čovek i zovnu nekog svog ahbaba što je sedeo u dnu džamije i reče mu:
• Donesi Marku da jede i pije šta želi, a ti Muhamede, brate, znaš da je Ramazan ...

Zove sin tatu:
• Upomoć, tata, požar u kući!
Otac odgovori:
• Tiše, sine, probudićeš mamu.

Sin pita Radašina:
• Koje su boje šljive?
• Plave.
• Pa, zašto je ova crvena?
• Zato što je zelena!

Kasno uveče, vraćajući se iz šetnje parkom, baba se požali dedi:
• Ijaoj Milutine, neki mladić me napao u parku i silovao ...
• Iju, Radojka, pa ... jesi li zvala nekog u pomoć?
• Nisam, ... nije mu trebala pomoć!