Bez naočara ne vidim vagu

Razgovaraju dve babe i jedna baba pita drugu: • Koliko si teška? Druga odgovara: • Sa naočarama - 78 kg! • A bez naočara? • Eee, bez naočara ne vidim vagu ...

Zaustavio policajac vozača koji je u naseljenom mestu vozio 80 km/h. Policajac započinje razgovor: • Vozili ste 80 na sat, a dozvoljeno je 50, za svakih 10 km/h 3.000 dinara kazne, znači Vaša kazna je 9.000 dinara. Vozač odgovara: • Ali ja poznajem vašeg načelnika. • U redu je to, ali kazna je 9.000 dinara! • Ali ja sam dobar prijatelj sa načelnikom! • Cenim ja to, ali kao što rekoh, kazna je 9.000 dinara? • Ali mi smo kućni prijatelji! • Pa pozovite ga telefonom! Vozač zove načelnika na mobilni i sa druge strane mu govorni automat kaže da pretplatnik nije trenutno dostupan. Policajac nastavlja: • I šta ćemo sada: pomoć prijatelja ste iskoristili, publike kao što vidite nema, ostaje nam jedino pola-pola.

Razgovaraju čovek sa obrijanom glavom i čovek koji muca dok govori. Mucavac pita obrijanog: • Je li, bbboggga ttti, kkkolllikkko ppplllaćaš bbbricccu? • Manje nego ti telefon - odgovori obrijani.

Šta radi Mujo na sred pustinje? • Traži Fatu Morganu!

Srela se dva prijatelja. Kaže jedan: • Eee, živećeš sto godina! • Otkud znaš? - upita drugi. • Zato što sada izgledaš kao da ti je 99!

Manijak iz parka prati te ko senka, možda samo hoće da ti da Rumenka!

Ove godine mi ne gine nudistička plaža, nemam ni za gaće!

Kaže Fata Muji: • Ako pogodiš koliko imam godina, poklanjam ti jednu divnu, nezaboravnu noć! Mujo: • Ovako ... po svilenkastoj kosi - 19, po toj baršunastoj koži - 18, po zanosnom, zategnutom telu - 17 ... • Mujo, laskavče stari, grešiš, ali ipak ... • Ne prekidaj me dok sabiram!

Sa čim' Ciga jede pljeskavicu? • Sa zadovoljstvom!

Sede Mujo i Fata u autu na usamljenom parkiralištu. Mujo pita: • Nego, reci bona šta ti misliš o situaciji u Iraku? Fata odbrusi: • Ma, jebe mi se! Mujo, sav srećan: • Odlično, i meni, samo ... nisam znao kako da te pitam!

Lutaju Marko i Mario pustinjom, već na izmaku snaga, gladni i žedni, ugledaše usred pustinje džamiju. Kaže Marko: • Hajde da potražimo nešto za jelo i piće, ne mogu više, umrećemo? Mario odgovara: • Može, ali predstavićemo se kao Muslimani. Marko se brecnu: • Neću ja vala, pa kad bi umro od gladi i od žeđi. Mario će ravnodušno: • Ti kako hočeš, a ja sam od sada Muhamed. Ulaze oni u džamiju, a tamo sedi neki čovek ... • Zdravo, ja sam Muhamed, a ovo je moj prijatelj Marko. Zanima nas možemo li dobiti hrane i pića, iscrpljeni smo? Tada ih pogleda taj čovek i zovnu nekog svog ahbaba što je sedeo u dnu džamije i reče mu: • Donesi Marku da jede i pije šta želi, a ti Muhamede, brate, znaš da je Ramazan ...