VICOTEKA

Čime se češlja ćelav čovek?
• Maramicom.

Imam lepu, pametnu i poštenu devojku. ... I volim ih sve tri.

• Halo! Da li je to policija?
• Da, izvolite.
• Želim da prijavim nasilje u porodici.
• Recite.
• Baba me tera da jedem boraniju!

Pita učiteljica Pericu šta je to katastrofa. Kaže Perica:
• To je kad lisica pokolje kokoške.
Učiteljica:
• Pa, to nije katastrofa, to je šteta.
Sutra učiteljica pita isto pitanje. Perica odgovara:
• To je kad avion u kom se nalazi puno političara eksplodira i padne u okean!
• Bravo Perice, to jeste katastrofa.
• Ali nije šteta.

Pričaju dva Crnogorca u penziji:
• Đetiću, jesi l' ti, možda, radioaktivan?
• Junačino, ja ti radio nikad nijesam, no aktivan sam od četeres' prve!

Zovne plavuša JAT i pita:
• Koliko ima između Beograda i Njujorka?
• Samo trenutak.
• Hvala, doviđenja.

Razgovaraju dva poslanika u skupštini:
• Znaš, ja sam ti bio izuzetno pametno dete. Prohodao sam u drugoj godini života.
• Ja sam bio još pametnije dete. Mene su nosili sve do četvrte godine.

Roditelji imali dva sina: pesimistu i optimistu. Da bi uravnotežili njihove emocije, pesimisti za Novu godinu poklone najnoviji model kompjutera, a optimisti konjsku balegu. Razgovaraju deca kasnije:
• Kupili su mi kompjuter, ali on će za godinu-dve sasvim zastareti, ne znam šta će mi tada ...
• Izgleda da sam ja dobio ono što sam oduvek želeo, konjića. Sada je mračno, pronaći ću ga ujutru, čim svane!

Trči Fata sa mobilnim i viče:
• Mujo, neko te zove!
• Ko me zove?
• Ma, neki Low Battery.

Došao čovek sa privremenog rada iz Nemačke kući u svoje selo, pa mu žena skuvala pasulj. Posle pojedenih nekoliko tanjira on prdnu i zasmrde celu kuću. Žena ga prekori:
• Kako možeš tako, kum ti je na vratima, a ti usmrdiš kuću!
• Ne brini ništa - reče on i izvadi sprej sa mirisom borove šume, pa poprska sobu.
Dođe kum:
• Kume, osećaš li nešto?
• Jok.
• Ma 'ajde, napregni nos ... moraš bar nešto da osetiš.
• Aha! Osećam, ... sad osećam ... kao da se neko usrao u borovoj šumi.

Lutaju Marko i Mario pustinjom, već na izmaku snaga, gladni i žedni, ugledaše usred pustinje džamiju. Kaže Marko:
• Hajde da potražimo nešto za jelo i piće, ne mogu više, umrećemo?
Mario odgovara:
• Može, ali predstavićemo se kao Muslimani.
Marko se brecnu:
• Neću ja vala, pa kad bi umro od gladi i od žeđi.
Mario će ravnodušno:
• Ti kako hočeš, a ja sam od sada Muhamed.
Ulaze oni u džamiju, a tamo sedi neki čovek ...
• Zdravo, ja sam Muhamed, a ovo je moj prijatelj Marko. Zanima nas možemo li dobiti hrane i pića, iscrpljeni smo?
Tada ih pogleda taj čovek i zovnu nekog svog ahbaba što je sedeo u dnu džamije i reče mu:
• Donesi Marku da jede i pije šta želi, a ti Muhamede, brate, znaš da je Ramazan ...