Zašto nam se čini da vreme brže prolazi kako starimo?

Kao deca, umeli smo da odbrojavamo dane do raspusta, rođendana ili nekog putovanja. Jedna nedelja bez škole delovala je kao mali život, a mesec dana do nekog važnog događaja činilo se gotovo beskonačno dugo.

A onda odrastemo.
Odjednom se januar pretvori u april, leto prođe dok trepnemo, a kraj godine stigne pre nego što smo se navikli na to da je uopšte počela. Često čujemo rečenicu: „Što sam stariji, vreme mi sve brže prolazi.“

Ali da li vreme zaista prolazi brže?
Naravno da ne. Sat i dalje ima 60 minuta, dan 24 sata, a godina približno 365 dana. Ono što se menja nije brzina vremena, već način na koji ga naš mozak doživljava.

Kada smo mali, gotovo sve je novo

Jedan od razloga zbog kojih nam detinjstvo izgleda dugo jeste ogromna količina novih iskustava. Prvi odlazak u školu. Prvi izlet. Prvi put na moru. Nova lica, nova mesta, nove igre, nova pravila. Dečji mozak neprestano dobija informacije koje ranije nije imao gde da smesti. Kada se osvrnemo na takve periode, čini nam se da su bili veoma bogati događajima. Kao da je u njima bilo mnogo više vremena. Nasuprot tome, odrasli život često postaje predvidljiviji. Ustajanje, posao, kuća, obaveze, kupovina, spavanje... I tako iz dana u dan. Paradoks je u tome što rutina može da učini da dani prolaze gotovo neprimećeno.

Zašto nam nova iskustva „usporavaju“ vreme?

Zamislite da prvi put posetite neki potpuno nepoznat grad.
Primećujete zgrade, ulice, mirise, ljude, saobraćaj, zvukove i detalje koje ne biste primetili kod kuće. Na kraju dana verovatno ćete imati utisak da se dogodilo mnogo toga.
A sada zamislite isti dan proveden u dobro poznatoj rutini.
Ništa posebno se nije dogodilo. Dan je prošao, ali kada pokušate da ga se setite, možda nemate mnogo toga što biste izdvojili. Zbog toga se vreme u trenutku doživljaja i vreme u našem sećanju ne moraju ponašati isto. To je veoma važna razlika.

Zašto se godina unazad čini kratkom?

Kada kažemo da je „ova godina proletela“, najčešće govorimo iz perspektive sećanja. Ako je proteklih dvanaest meseci bilo ispunjeno uglavnom istim aktivnostima, naš mozak nema mnogo upečatljivih događaja po kojima bi ih razlikovao. Kada pogledamo unazad, nekoliko meseci rutine može se stopiti u jednu nejasnu celinu. Nasuprot tome, godina ispunjena putovanjima, novim poznanstvima, promenama i neobičnim događajima ostavlja mnogo više „tačaka“ u sećanju. Zato možemo imati osećaj da je ispunjena godina trajala duže, iako je objektivno trajala potpuno isto kao svaka druga.

Postoji još jedan zanimljiv razlog

Kako starimo, svaka nova godina predstavlja sve manji deo našeg ukupnog životnog iskustva:

• za petogodišnje dete, jedna godina predstavlja petinu njegovog dotadašnjeg života
• za desetogodišnjaka, to je desetina
• za četrdesetogodišnjaka, jedna godina predstavlja samo 1/40 prethodnog iskustva

To ne znači da mozak bukvalno računa godine na ovaj način, niti postoji jednostavna matematička formula koja određuje naš doživljaj vremena. Ipak, ova perspektiva lepo pokazuje zašto nam ista godina može izgledati drugačije u različitim životnim dobima.
Jedna godina detetu može biti ogroman deo njegovog sveta. Odrasloj osobi ona je samo još jedna godina u nizu.

Zašto onda čekanje traje beskonačno dugo?

Tu nastaje zanimljiva suprotnost. Ako odrasli osećaju da godine brzo prolaze, zašto nam se nekih petnaest minuta u čekaonici čini kao čitava večnost?
Zato što procena vremena zavisi i od toga na šta obraćamo pažnju. Kada stalno gledamo na sat i čekamo da nešto prođe, postajemo veoma svesni protoka vremena. Svaki minut primećujemo. Kada smo potpuno zaokupljeni nečim zanimljivim, vreme često „nestane“. Zato dve osobe mogu provesti potpuno isti sat u istoj prostoriji, a nakon toga imati potpuno različit osećaj koliko je dugo trajao.

Rutina je možda najveći „ubrzivač“ vremena

Nije problem u tome što imamo rutinu. Ona nam je potrebna. Rutina štedi mentalnu energiju. Ne moramo svakog jutra iznova da razmišljamo kako ćemo oprati zube, obući se ili otići na posao. Ali ako nam se dani međusobno previše liče, mozak ima manje razloga da ih pamti kao zasebne događaje. Zato se ponekad čini da su poslednje tri godine prošle neverovatno brzo. Ne zato što ih nije bilo, već zato što ih je možda bilo premalo različitih trenutaka koje možemo jasno da izdvojimo.

Možemo li onda „usporiti“ vreme?

Ne možemo usporiti sat. Ali možda možemo promeniti način na koji ćemo ga doživljavati. Ne mora to da znači da svakog meseca moramo otići na drugi kraj sveta. Dovoljno je ponekad promeniti nešto malo. Posetiti mesto na kojem nikada nismo bili. Naučiti nešto novo. Pročitati knjigu drugačiju od onih koje inače čitamo. Promeniti put do posla. Započeti novi hobi. Upoznati nove ljude. Provoditi više vremena napolju. Čak i mali prekidi rutine mogu stvoriti nove uspomene. A upravo su uspomene ono zbog čega period života, kada ga posmatramo unazad, može izgledati bogatiji i duži.

Možda nije problem u tome što vreme prolazi brzo

Možda je zanimljivije pitanje: koliko toga ostane iza nas dok vreme prolazi?
Godine ne možemo zaustaviti. Ne možemo vratiti jučerašnji dan niti produžiti sutrašnji. Ali možemo učiniti da se dani međusobno ne pretvore u jednu dugu, neprepoznatljivu rutinu. Jer kada se jednog dana osvrnemo iza sebe, verovatno nećemo pamtiti koliko smo puta pogledali na sat.

Pamtićemo:

• događaje
• ljude
• mesta
• eobične razgovore
• putovanja.
• smeh
• male trenutke za koje u trenutku kada su se dogodili možda nismo ni pomislili da će nam jednog dana biti važni

Vreme, dakle, ne prolazi brže kako starimo. Samo postajemo svesniji koliko ga je već prošlo. I možda je upravo zato svaki novi dan vredniji kada ga ne pustimo da bude samo još jedan isti dan.