Zavisnost od mobilnog telefona

Pre dvadesetak godina, izgubljen mobilni telefon značio je izgubljen imenik, nekoliko poruka i, eventualno, trošak kupovine novog aparata. Neprijatno, ali brzo rešivo.

Danas je situacija potpuno drugačija. Telefon je istovremeno novčanik, bankarski šalter, ključ za poslovnu poštu, lična arhiva fotografija, navigacija, kalendar, zdravstveni karton i potvrda našeg identiteta na desetinama servisa. Većinu toga smo mu prepustili postepeno, jednu po jednu aplikaciju, gotovo neprimetno.

Zato je pitanje zavisnosti od telefona danas mnogo šire od pitanja koliko sati dnevno provodimo gledajući u ekran. Mnogo važnije pitanje je šta se dešava kada ga odjednom nemamo.

Dve vrste zavisnosti

Kada se govori o zavisnosti od telefona, najčešće se misli na naviku: refleksno otključavanje ekrana, proveravanje obaveštenja na svakih nekoliko minuta, beskonačno listanje društvenih mreža. Za nelagodu koju mnogi osećaju kada telefon nije pri ruci odomaćio se i izraz nomofobija, iako on nije zvanična medicinska dijagnoza, već opis sve češćeg obrasca ponašanja.

Postoji, međutim, i druga, mnogo manje primetna vrsta zavisnosti – praktična. Ona ne zavisi od toga koliko volimo da koristimo telefon, već od toga koliko je našeg svakodnevnog funkcionisanja vezano za taj jedan uređaj. Moguće je da neko telefon koristi sasvim umereno, a da je istovremeno potpuno zavisan od njega jer se bez njega ne može prijaviti ni u banku, ni na posao, ni u elektronsku upravu.

Prva vrsta zavisnosti utiče na naše vreme i pažnju. Druga utiče na našu bezbednost.

Šta sve danas držimo u jednom uređaju?

Kada bismo napravili spisak svega čemu telefon omogućava pristup, većina ljudi bi se iznenadila njegovom dužinom:

• novac – mobilno bankarstvo, platne kartice sačuvane u digitalnom novčaniku, plaćanja QR kodom
• identitet – aplikacije za elektronsku identifikaciju, potvrde prijave u dva koraka, jednokratni kodovi koji stižu SMS porukom
• komunikacija – poruke, elektronska pošta, poslovne grupe i kontakti koje često nigde drugde nemamo zapisane
• uspomene – godine fotografija i snimaka, često bez ikakve druge kopije
• dokumenti – fotografisane lične karte, ugovori, računi, recepti, lozinke zapisane „privremeno“ u beleškama
• svakodnevica – kalendar, podsetnici, karte za prevoz i događaje, pristup kućnim uređajima i alarmima

Nijedna od ovih stavki sama po sebi nije problem. Problem nastaje kada sve one zavise od jednog predmeta koji nosimo u džepu, koji svakodnevno iznosimo na ulicu, ostavljamo na stolu u kafiću i pozajmljujemo drugima „samo na minut“.

Trenutak kada telefona više nema

Gubitak ili krađa telefona danas izaziva lančanu reakciju. Prvi utisak je materijalna šteta, ali ona je najčešće najmanji deo problema.

Mnogo ozbiljnije je ono što sledi. Bez telefona često ne možemo da primimo kod za potvrdu prijave, pa ne možemo da pristupimo ni nalozima preko kojih bismo mogli da zaštitimo ostale naloge. Kontakte koje bismo želeli da obavestimo ne znamo napamet. Fotografije koje nismo sačuvali na drugom mestu možda su zauvek izgubljene.

Ako je telefon ukraden, a nije bio zaštićen, situacija postaje još ozbiljnija. Otključan telefon u tuđim rukama nije samo izgubljena stvar, već otvorena vrata u naš privatni i finansijski život. Poruke, sačuvane lozinke, otvorene sesije aplikacija i elektronska pošta mogu biti dovoljni da neko promeni lozinke na našim nalozima, pokuša da se predstavi kao mi ili iskoristi naše podatke za prevaru prema ljudima koji nam veruju.

Priprema pre nego što se nešto dogodi

Dobra vest je da se najveći deo rizika može značajno smanjiti, i to uglavnom jednostavnim koracima koji se podese jednom i zatim rade sami:

• Zaključavanje ekrana – PIN kod, lozinka, otisak prsta ili prepoznavanje lica. Telefon bez zaključanog ekrana je najslabija karika svake druge zaštite.
• Šifrovanje uređaja – na savremenim telefonima je uglavnom uključeno automatski čim postoji zaključavanje ekrana, ali vredi proveriti u podešavanjima.
• Funkcija za pronalaženje uređaja – na Android telefonima „Pronađi moj uređaj“, na iPhone telefonima „Pronađi“. Pored lociranja, omogućava i daljinsko zaključavanje ili brisanje svih podataka.
• Redovna rezervna kopija – fotografije, kontakti i važni dokumenti treba da postoje i negde van telefona, bilo na računaru ili u servisu za čuvanje podataka.
• Rezervni kodovi za prijavu u dva koraka – većina servisa ih nudi prilikom uključivanja ove zaštite. Treba ih odštampati ili zapisati i čuvati na sigurnom mestu, odvojeno od telefona.
• PIN kod SIM kartice – sprečava da neko izvadi karticu i koristi je u drugom telefonu za primanje SMS kodova.
• Zapisan IMEI broj – dobija se ukucavanjem *#06# i može biti potreban prilikom prijave krađe policiji ili mobilnom operateru.
• Nekoliko važnih brojeva napamet ili na papiru – bar jedan broj člana porodice i broj banke. Zvuči staromodno, ali u kritičnom trenutku je neprocenjivo.

Šta uraditi odmah nakon gubitka ili krađe

U prvim satima brzina je najvažnija. Redosled koraka zavisi od okolnosti, ali uglavnom izgleda ovako:

• pokušati lociranje telefona preko funkcije za pronalaženje uređaja, sa računara ili tuđeg telefona
• ako nema izgleda da će telefon biti vraćen, daljinski ga zaključati, a po potrebi i obrisati sve podatke
• kontaktirati mobilnog operatera i blokirati SIM karticu, kako niko ne bi mogao da prima naše pozive i SMS kodove
• obavestiti banku i blokirati platne kartice, posebno one koje su bile sačuvane u telefonu
• promeniti lozinke za elektronsku poštu i najvažnije naloge, i odjaviti sve aktivne sesije na drugim uređajima
• upozoriti porodicu i prijatelje da ne reaguju na neobične poruke koje bi mogle stići u naše ime
• u slučaju krađe, podneti prijavu policiji

Posebno treba obratiti pažnju na elektronsku poštu. Ona je najčešće „glavni ključ“ – preko nje se resetuju lozinke za gotovo sve ostale naloge. Ko kontroliše vašu elektronsku poštu, može vrlo brzo da preuzme i sve ostalo.

Zavisnost koju ne primećujemo

Ironično, najrizičnija nije ona zavisnost koje smo svesni. Onaj ko primećuje da previše vremena provodi na društvenim mrežama bar zna šta bi trebalo da promeni.

Mnogo je opasnija zavisnost koju ne vidimo – ona u kojoj smo, bez ikakvog plana, sve važne delove svog života prebacili na jedan uređaj, bez rezervne kopije, bez alternativnog načina prijave i bez ideje šta bismo radili kada ga jednog dana ne bismo imali.

Nije rešenje odreći se pogodnosti koje telefon donosi. One su stvarne i teško bismo se danas vratili na vreme bez njih. Rešenje je u tome da telefon bude sredstvo, a ne jedina tačka oslonca.

Najbolje vreme da se to proveri nije posle gubitka telefona, već danas, dok je još u vašim rukama. Petnaest minuta podešavanja sada može da uštedi mnogo dana nervoze kasnije.